Bunike

Reč je o zbirci priča, pre svega sastavljenoj u jednoj, uslovno rečeno, nesimetričnoj strukturi. Naime, počinje jednom novelom, ako se tako može reći, pričom „Bunike“, koja je znatno duža od ostale četiri. Ona je centralna u zbirci i stoji kao osa ili, bolje, planeta oko koje ostale kruže kao sateliti. To ne znači da su ti sateliti zavisni od planete i da ne bi mogli sami da postoje, već da su samo privučeni njenom gravitacijom i nalaze se u njenom polju narativne teže. Priče govore o egzistencijalnim i metafizičkim problemima glavnih protagonista i o kontekstu u kojem živimo, o promenama koje nastaju prelaskom iz, uslovno rečeno, „analognog“ u „digitalno“ doba, o zbunjenosti pripadnika generacija rođenih negde između, o problemima društva u kojem živimo i njegovoj eshatološkoj slici naše budućnosti. Govore i o nekim stvarnim pričama, osećanjima i slično.